Враћао се са послa из друге смене, као и много пута до тад. Чекао jе аутобус, када jе добио понуду за превоз од неких познаника. Удес jе био такав да су повређени само они коjи су седели позади. Озбиљниjе, само Петар, тада двадесеттрогодишњак.
Од тог тренутка почиње агониjа породице Батричевић. Лекари хитне помоћи, Петра су прво прогласили мртвим. Када jе ипак установљено да jе жив, ниjе било прогноза да ће тако и остати. Био jе у коми 35 дана. Целом површином jе имао нагњечење мозга и прелом лобање. Шест месеци ниjе могао да говори. А тек након седам месеци проведених у ургентном центру, болници, и рехабилитационом центру, дошао jе кући. Ниjе могао да хода, нити да користи десну страну тела. Само огрмона жеља за животом и љубав и подршка породице, довели су га до куће. Следећа жеља jе била- поново живети нормално. Петар тада jош увек ниjе могао да хода. Од неурохирурга коjи га jе лечио, а потом и на приватном специjалистичком прегледу, добио jе мишљење да му се препоручуjе боравак у бањи уз одговараjуће терапиjе. Међутим, Центар за социjални рад Ваљево не мисли тако. Када jе породица Батричевић, коjа живи од две просечне српске плате, затражила од Центра рехабилитациjу у Бањи Ковиљачи, добили су мишљење да jе Петрово стање дефинитивно и да рехабилитациjа не би довела до побољшања симптома. jако два неурохирурга мисле другачиjе.
Синдикат Колубаре му jе платио 10 дана боравка са пратиоцем, што износи 98 000 динара. Још 10 дана плаћено jе уз помоћ Општине Лаjковац. А Петар jе у бањи провео jош 80 дана. Таj део покривала jе породица, налазећи новац на све могуће начине. Помагале су им колеге, приjатељи, Петрови другови. „Другарима из Ћелиjа дугуjемо посебну захвалност. Они су организовали турнире за прикупљање новца. Каква год помоћ да нам jе потребна, увек су ту. Док jе Пера био у болници, сваког дана нас jе неко од њих возио у Београд.“, радо истиче сваку помоћ, материjалну или нематериjалну, коjу су добили Петрова маjка Нада. У Бањи Ковиљачи, уз базен, електротерапиjе и масаже, Петар jе проходао и стање му се знатно побољшало. Након скоро три године од несреће, креће се отежано и помоћу штаке, али неупоредиво jе боље него након изласка из болнице, а у Центру за социjални рад су његове симптоме прогласили терминалним.
Следећи циљ jе, наравно, потпуни опоравак, па су стога његови родитељи поново упутили захтев Центру за социjални рад за боравак у бањи, у марту ове године. Још увек нису добили одговор, али су телефонским путем добили незванично обавештење да „не траже џабе, jер бању неће добити“.
Време не може да се врати и несрећа да се спречи, тренутак коjи jе променио живот, десио се. Али може да се тежи наjбољем могућем у новонасталоj ситуациjи. У Петровом случаjу, сама тежња, борбеност и младалачка жеља за животом, нажалост, нису довољне. Потребан jе и новац, коjи би по свим људским критериjумима требало да му припадне. Ко добиjа помоћ од Центра за социjални рад, ако не млада особа коjа треба да настави своj живот? Ко Петру одузима право на опоравак и зашто?