Док се данас у Шопићу прикупљају потписи и поставља питање зашто баш овде, службени документи показују да прича о трансфер станици траје годинама. Први документ који се директно бави избором локације потиче још из 2016, Град Београд је простор у Шопићу плански одредио 2019, пројекат је прошао процену утицаја 2023, а уговор о градњи потписан је 2025. године. Ипак, једно од најважнијих питања и даље нема јасан јавни одговор: ко је први предложио баш ову локацију и зашто?
За већину становника Шопића прича о трансфер станици постала је стварна тек када је градња стигла готово пред њихова врата.
До тада су постојали планови, студије, јавни увиди, пројекти, сагласности и тендери. Годинама су се смењивали документи, институције и стручне комисије. Данас, када се мештани противе локацији и питају зашто је изабрана управо њихова месна заједница, траг кроз службену документацију води готово десет година уназад.
А када се сви ти папири поређају хронолошки, постаје јасно да одлука о трансфер станици у Шопићу није донета ни 2025, ни 2026. године.
Њени корени сежу много даље.
Лазаревцу је трансфер станица била потребна још по плану из 2012.
Још Просторни план Градске општине Лазаревац из 2012. године предвиђа да ће, са развојем Регионалног центра за управљање отпадом „Каленић“, бити потребно организовати и трансфер станицу на подручју Лазаревца.
У тој фази, међутим, није била одређена конкретна парцела на којој би се објекат градио.
У исто време планиран је шири регионални систем управљања отпадом, у којем учествују Лазаревац, Ваљево, Обреновац, Уб, Лајковац, Љиг, Мионица, Коцељева, Осечина и друге локалне самоуправе. За потребе тог система основано је и регионално предузеће „Еко-Тамнава“.
Права прича о избору локације почиње неколико година касније.
2016: први траг који говори о избору локације
Један од најважнијих докумената у овој причи настао је 2016. године.
Фирма Драго Пројект из Београда израдила је документ под називом „Идејно решење Трансфер станице за привремено складиштење отпада до транспорта у регионални центар са препорукама за избор оптимално техничко-технолошког процеса и избора локације трансфер станице.“
Сам наслов документа је важан.
Он показује да се још тада није разматрало само како ће трансфер станица изгледати, већ и где би требало да буде изграђена.
У каснијој Студији процене утицаја, коју је 2023. израдио Саобраћајни институт ЦИП, управо се овај документ из 2016. наводи као једна од претходних стручних основа.
Међутим, комплетно Идејно решење из 2016. тренутно није лако доступно јавности.
Због тога и даље остаје без одговора једно од кључних питања:
Које су локације тада разматране и због чега је предност добио простор у Шопићу?
2017: Град покреће промену плана
Следећи важан корак догодио се 2017. године.
Скупштина града Београда донела је одлуку да се мењају и допуњују постојећи плански документи на подручју постројења за пречишћавање отпадних вода у Лазаревцу.
Циљ измена био је да се на том подручју омогући и изградња трансфер станице са рециклажним центром.
Другим речима, трансфер станица је тада из стручних анализа почела да прелази у конкретан урбанистички план.
За израду планске документације била је предвиђена сума од око 3,5 милиона динара из буџета ГО Лазаревац.
Важно је, међутим, нагласити: то није била цена изградње станице. Реч је о новцу за израду планске документације.
2018: јавни увид и нова студија
У априлу 2018. године спроведен је рани јавни увид у измене плана.
То значи да је формално постојала процедура у којој је јавност могла да види шта се планира и да достави примедбе.
Исте године, у јулу, фирма No Waste д.о.о. Београд израђује „Генерални пројекат и претходну студију оправданости трансфер станице са рециклажним центром“.
Тај документ касније постаје важна стручна подлога за план који ће Град Београд усвојити.
У њему се већ појављују конкретне техничке карактеристике будуће трансфер станице.
Планиран је капацитет од око 160 тона отпада дневно, са максималним пројектним оптерећењем до 200 тона дневно, док је капацитет линије за третман предвиђен на око 20 тона на сат.
То више није била општа идеја о потреби трансфер станице.
Пројекат је добијао своје димензије, капацитете и локацију.
2019: Шопић улази у план
Преломни тренутак догодио се 12. новембра 2019. године.
Тада је Скупштина града Београда усвојила измене и допуне Плана детаљне регулације, одлуком број 350-681/19-С.
У том документу се простор у КО Шопић, на десној обали реке Лукавице, јасно одређује за трансфер станицу са рециклажним центром.
Комплекс је планиран на површини од око 1,93 хектара.
Међу парцелама које се појављују у планској документацији налази се и парцела 1189/1 КО Шопић, управо она на којој ће касније бити вођен конкретан пројекат.
Шта би се заправо радило у тој станици?
У јавности се често користи реч „депонија“, али објекат који је плански и пројектно дефинисан у Шопићу није класична регионална депонија.
Планирана је трансфер станица са центром за прикупљање и секундарну сепарацију комуналног отпада.
То значи да би отпад из Лазаревца и других делова система стизао на ову локацију, где би се претоварао, делом разврставао и припремао за даљи транспорт.
Коначно одлагање отпада планирано је у Регионалном центру „Каленић“.
Али чињеница да Шопић није замишљен као коначна депонија не значи да је реч о малом објекту.
Планирани капацитет до 200 тона дневно, камионски транспорт, претовар и секундарна сепарација сасвим разумљиво отварају питања становника о саобраћају, буци, мирисима и могућем утицају на околину.
Посебно зато што се локација налази уз Лукавицу и у простору у којем људи живе, раде и обрађују земљу.
2021: ГО Лазаревац плаћа техничку документацију
Две године након усвајања плана, пројекат улази у нову фазу.
Градска општина Лазаревац 2021. године набавља израду техничке документације за трансфер станицу са центром за прикупљање отпада.
Посао добија Саобраћајни институт ЦИП. Вредност понуде износила је 2.569.950 динара.
2022: парцела 1189/1 постаје конкретно градилиште на папиру
Током 2022. пројекат се више не води само кроз шири плански обухват.
У документацији се појављује конкретна парцела:
КП 1189/1 КО Шопић.
На тој локацији ЦИП у јуну 2022. обавља и инжењерско-геолошка и геотехничка истраживања.
ГО Лазаревац затим подноси Секретаријату за заштиту животне средине Града Београда захтев да се одлучи да ли је за пројекат потребна Студија процене утицаја на животну средину.
Секретаријат 7. децембра 2022. одлучује да студија мора бити урађена.
2023: процена утицаја и јавна расправа
Саобраћајни институт ЦИП израђује Студију о процени утицаја на животну средину.
У мају 2023. ГО Лазаревац подноси захтев за сагласност на Студију.
Документација је стављена на јавни увид, а јавна презентација и расправа одржане су 8. јуна 2023. године у просторијама градског Секретаријата у Београду.
Неколико месеци касније, 6. септембра 2023., Секретаријат даје сагласност на Студију процене утицаја.
Тиме пројекат пролази један од најважнијих еколошких процедуралних корака.
И ту се поново враћамо на питање које данас постављају грађани:
Колико су људи из самог Шопића тада знали о пројекту?
Формални јавни увид постоји у документима, али формално обавештавање и стварна информисаност локалне заједнице нису увек иста ствар.
2025: држава уговара градњу
До 2025. пројекат прелази из фазе планирања у фазу реализације.
Република Србија расписује међународни тендер за изградњу и унапређење три трансфер станице и једног рециклажног дворишта у оквиру Регионалног центра „Каленић“.
Пакет обухвата трансфер станице у:
Лазаревцу, Ваљеву и Обреновцу, као и рециклажно двориште у Обреновцу.
Уговор је потписан 21. октобра 2025. године.
Извођач је конзорцијум:
Машинокоп д.о.о. Шабац – Румекон д.о.о. Рума.
Укупна вредност уговора је 8.091.065,82 евра.
Али овде постоји важна разлика.
То није цена трансфер станице у Шопићу. Тих 8,09 милиона евра представља цену комплетног пакета, за три трансфер станице и једно рециклажно двориште.
Тендер није био подељен на посебне лотове, због чега из јавно доступних података није могуће једноставно издвојити колико од укупне суме припада баш Шопићу.
Зато би тврдња да „депонија у Шопићу кошта осам милиона евра“ била погрешна.
Тачније је рећи:
Трансфер станица у Шопићу део је грађевинског пакета вредног нешто више од осам милиона евра.
А ко то плаћа?
Ни овај пројекат није само локална инвестиција ГО Лазаревац.
Трансфер станица у Шопићу део је много већег државног програма управљања чврстим отпадом у Србији.
Финансијска конструкција укључује Републику Србију, Европску банку за обнову и развој — ЕБРД — и Француску развојну агенцију АФД.
Укупни програм управљања отпадом у Србији вредан је до 300 милиона евра, уз финансирање ЕБРД-а и АФД-а.
Зајмопримац је Република Србија преко Министарства финансија, док пројекат имплементира Министарство заштите животне средине.
Другим речима, Шопић није пројекат који ГО Лазаревац самостално финансира из свог буџета.
Он је део регионалног и државног система који се финансира и међународним кредитним средствима.
2026: машине долазе, а питања постају гласнија
Крајем јула 2026. ГО Лазаревац објављује да је одржан састанак поводом почетка изградње трансфер станице у Шопићу.
На састанку су били представници Општине, Еко-Тамнаве, ЈПКП Лазаревац, извођача и стручног надзора.
Почетак радова најављен је за средину августа.
И управо тада, када се готово деценија планова претворила у конкретну градњу, тема је снажно стигла међу грађане.
Мештани Шопића организовали су се, одржали збор и прикупили више од 1.100 потписа против планиране локације.
Њихово питање данас више није само да ли Лазаревцу треба систем за управљање отпадом.
Питање је много конкретније:
Зашто баш овде?
Девет година папира, а одговор још тражимо.
Када се документација поређа, види се да је пројекат прошао готово све институционалне степенице.
- Постојала је стручна документација.
- Мењан је план.
- Одржани су јавни увиди.
- Урађена је Студија утицаја.
- Добијена је сагласност.
- Расписан је тендер.
- Потписан је уговор.
Али у јавно доступним документима које смо прегледали и даље нисмо пронашли најједноставнији одговор:
Ко је први предложио баш ову локацију у Шопићу и које су друге локације биле разматране?
Документ Драго Пројекта из 2016. носи управо формулацију да садржи „препоруке за избор локације“.
Ако је било више могућих локација, грађани имају право да знају које су биле.
Ако је Шопић оцењен као најбоља локација, важно је знати на основу којих критеријума.
Ако алтернативних локација није било, онда је важно знати и то.
Постоји и друго питање.
Плански процес је трајао годинама, али ако данас велики број људи из непосредног окружења каже да за пројекат није знао, онда није довољно само рећи да је „јавни увид одржан“.
Треба утврдити где је био оглашен, колико људи је учествовало, да ли је било примедби становника Шопића и како је на њих одговорено.
Јер између реченице:
„Документ је био доступан јавности“
и реченице:
„Људи који ће живети поред тог објекта знали су шта се планира“
може постојати веома велика разлика.
А можда се управо у тој разлици налази најважнији део целе приче о Шопићу.