За књигу “Топао камен”, о којој су у четвртак поподне говорили књижевна критичарка из Београда Милица Лазовић, Дарен Миливојевић и Радован Бели Марковић, Јана Алексић је 2014. године добила прву награду на “Дисовом пролећу”, а о томе, како је ова књига настала, ауторка је открила за наш лист.
“То је поезија настала из интензивног и дуготрајног размишљања о статусу позиције човека у данашњем времену. Као најзахвалнији симболи тог промишљања, нашли су се камен и град. Камен на камену, заправо град у оном античком или библијском смислу, али који се негде пролонгира кроз модерно доба и можда свој најразорнији израз проналази у модерном песништву. Наравно да на тим тековинама почива и моје песништво. Са једне стране, захваљујући постојању градова у средњем веку, а посебно у доба хуманизма и ренесансе, појавили су се велики откривалачки умови, док са друге стране, град у оном библијском схватању, као Содома и Гомора нпр., представља расуло, односно дезинтеграцију личности човека. Модерно песништво заправо проговара о том дезинтегрисаном, децентрираном човеку и књига “Топао камен” јесте неки облик песничког одговора на тај статус”, истакла је за Праве новине Јана Алексић.
Поред поезије Јана пише и књижевну критику и есејистику, а пре књиге “Топао камен”, написала је две монографије: “Опседнута прича: поетика романа Горана Петровића” и “Жудња за лепотом и савршенством: Таургијска димензија књижевно-уметничког стваралаштва”. Поезију, критику и есејистику објављује у књижевној периодици и зборницима.