О овој теми разговарали смо са нашим суграђанином Милошем Ћирићем, дипл. теологом и вероучитељем из ОШ „Кнез Лазар“, који је покушао да нам разјасни који обичаји нису у духу хришћанства, али их верници примењују.
Да ли постоје неки обичаји из околних села који се посебно разликују од обичаја у нашем граду?
– С обзиром да је Лазаревац релативно мало место, нема разлика у обичајима људи који живе у њему и у околним селима. У другој половини прошлог века доста је људи досељено у Лазаревац и они су са собом донели и своје локалне обичаје. Иако има неких мањих разлика, оне су потекле отуд што нисмо сви истог географског порекла. Према томе, не треба правити разлике између локалних обичаја и оних који су касније овде доспели, јер су сви подједнако вредни.
Библија каже да треба да будемо умерени у јелу и пићу, с друге стране, славе се претварају у гозбе које трају и по три дана. Колико ова појава обесмишљава сам чин славе?
– Препорука да треба бити умерен важи преко целе године, а не само за дан славе. Често заборављамо да је слава дан који би требало да нас више окрене ка Богу, ка светитељу ког славимо, ка Царству Небеском ком тежимо. На дан славе би пре свега требало отићи у цркву, причестити се, помолити се мало и код куће. Ако се слава претвори искључиво у јело и пиће, ако се приликом славе уопште не помолимо Богу, ако се понашамо недолично, онда ту више није говор о слави, већ о обичном ручку.
Како повратити духовну димензију поста, с обзиром на то да се пост искључиво поистовећује са узимањем посне хране?
– Пост треба разликовати од дијете. Пост има телесну и духовну димензију, а духовна димензија је много важнија. Под телесним постом подразумевамо уздржавање од мрсне хране. Циљ телесног поста је вежба у одрицању од егоизма, од својих прохтева, како је говорио покојни професор Богословског факултета, протојереј-ставрофор Радован Биговић. Овом одрицању од хране мора следовати и појачана молитва, љубав према ближњима, праштање, помагање. Ако пост сведемо искључиво на избегавање мрсних намирница, бојим се да смо сасвим промашили његов циљ.
Може ли се рећи да је верник неко ко долази у цркву повремено, само када му је тешко у животу?
– Прави верник је онај ко се Бога сећа свакодневно, ко је у храму редовно и ко живи у складу са вером (пре свега мислим на однос према Богу и људима). Ако смо верници, онда не смемо заборавити ни да се захваљујемо Богу кад нам је лепо. Нажалост, често се Бога сетимо само кад се појаве тешкоће. Томе у прилог иде и изрека „Без невоље нема богомоље“.
Срби су једини народ који износи храну на гробље. Како коментаришете тај феномен?
– Рекао бих да смо народ који лако суштину замењује формом (обичајем). Обичај вреди само ако се не одвоји од суштине. Конкретно, храна се некада давала сиромашнима за душе упокојених. Сиромаси који добију храну би се онда молили Богу за покој душа умрлих у чије име су добили храну. Само изношење хране на гробље нема неког смисла, осим ако тиме не помогнемо некоме ко је гладан.
Какав је однос Цркве према људима који на упадљив начин показују да су верници (велики крстови око врата, иконе у колима, тетоваже и др)?
– Најбољи одговор на ово питање можемо наћи у Светом јеванђељу по Матеју. У њему Господ Исус Христос каже да када се молимо, постимо, чинимо милостињу, то треба да радимо тајно, да нас нико не види, јер циљ наших трудова није да нас људи хвале, већ да то види само Бог који ће нам за то узвратити на дан Страшног суда. Вера треба да буде моја лична ствар, а не да се њом хвалим или је намећем другима. Данас често видимо по новинама како се естрадане личности хвале постом, како се фотографишу на литургији… Мислим да се из поменутих Христових речи види да је то сасвим погрешно.