Данас, девет година касније, 68 домаћинстава у Зеокама живи у прилично тешким условима. Кажу да су рударски радови покренули клизишта, да село нема елементарну инфраструктуру, а и да су за основне животне намирнице принуђени да путују до Лазаревца.
“По првом споразуму из 2008. који је потписао тадашњи директор РБ „Колубара“ Небојша Ћеран требало је да се исели читаво село до краја 2015. године“ , прича мештанка Милена Срдановић.
„Потписивањем тог споразума, машине су ушле у село. Пресељење је требало да се врши у три етапе: Један број домаћинстава исплаћен је и пресељен 2009. године. Њима је пописана комплетна имовина. За оне који су пописивани у другој етапи није важило проширење, односно пописана је само имовина која је директно била изложена рударским радовима. То значи да је пописано само оно што се нашло унутар ПК „Поље Е“. Преостала домаћинства ушла су у трећу, такозвану “белу зону“, за коју је постављена граница и речено је да нису у интересној зони“, прича Милена Срдановић.
„2010. године рађена је анкета“, каже она. „Од свакога су тражили да се изјасни да ли жели да се исели колективно или индивидуално. 2014. године Савет месне заједнице сазива збор уз обавештење да је у току потписивање новог споразума са тадашњим директором РБ „Колубара“ Милорадом Грчићем, председником ГО Лазаревац Драганом Алимпијевићем и дугогодишњим и још увек актуелним председником Савета МЗ Зеоке, Јеремијом Милојевићем. На том збору било је присутно 200 људи од којих је 140 већ било исплаћено тако да је било нормално да нас надгласају”.
Савет месне заједнице не функционише
„Морам да кажем да имамо проблем са људима који воде месну заједницу. Поменути председник Савета месне захеднице, Јеремија Милојевић је исплаћен и он у Зеокама не само да нема више никакву имовину, већ се овде не води ни са местом пребивалишта од 18. јануара 2016. Слична ситуација је и са чланом Савета Слободаном Мандићем који је такође исељен и нема имовину у Зеокама. По Статуту месне заједнице коју они воде јасно је регулисано да председник и чланови Савета морају да имају пребивалиште у месту које представљају и да су дужни код сваке промене, по Члану 20, у року од 60 дана да сазову збор како би се оформио нови Савет. Они то нису урадили. То значи да Милојевић већ 19 месеци врши функцију која му по закону не припада. Од тог збора више није одржан ни један.
Петицију за смену председника Савета МЗ предали смо у општину, јер смо знали да неће сазвати збор. Нико није реаговао. Поново смо се обратили председнику општине због кршења Члана 36 Статута месне заједнице, али збор ни тада није био сазван“, каже она.
„САМО НАС ЗАНИМА НАШ СТАТУС“
„Пре око месец дана један члан Савета ми је рекао да су слали дописе, али да нико није хтео да их прими, па ни председник општине. Ми смо се обратили председнику општине са захтевом да прими групу грађана, зато што сматрамо да Савет месне заједнице није легитиман и добили смо писмени одговор да је израда Предлога споразума у току и да су они обавили састанке са представницима три месне заједнице Вреоци, Медошевац и Зеоке.
Нас не занима инфраструктура на будућем насељу Црне Међе, где треба да се врши колективни премештај. Нас само занима наш статус. Нама је клизиште изнад кућа, а испод провалија у коју ће ускоро бити измештен ток реке Пештан. Један багер је већ овде, а усоро пристиже још један, бука је константна и дању и ноћу“.
СЕЛА ВИШЕ НЕМА
Пре почетка рударсих радова Зеоке су имале амбуланту, школу, вртић, две продавнице, пољопривредну апотеку… Данас чланови преосталих око 60 домаћинстава кажу да немају више ништа. Свакодневни су проблеми са водоснабдевањем, не функционише улична расвета, путеве нико не одржава, а посебно је тешко у зимском периоду. Како кажу, цена хлеба за све је 40 динара, а само за њих 240, јер по њега морају да иду чак до Лазаревца. Родитељи децу одвозе и довозе у школе и вртиће јер у овом делу села нема ни аутобуског превоза.
Мештанка Нада Ристић само је још једна од огорчених Зеочанки. Клизиште које је кренуло, брдо изнад дворишта ослонило је на кућу у којој живи са породицом.
“Само желим да се иселим. Није важно када ћу изаћи, важно је да ми неко гарантује да ће се то десити и да ми да авансну бар 30000 евра и ако је могуће да ми се запосли унук“, каже Нада. Поједина домаћинства као што су Старчевићи на сопствену одговорност бораве у својим домовима, јер је донета забрана о становању због поменутих клизишта.
Сви ови људи ипак не губе наду и верују да ће неко имати слуха и помоћи им. До тада, осим елементарних услова за живот, очигледно је да од константне буке са копа и из страха од наредног поретања клизишта неће имати ни миран сан.