Ово је прича жене борца. Жене која је оптимизмом, вером и уз подршку оних који је воле и поштују, победила опаку болест и „освешћена“, „пробуђена“, наоружана са још више вере и оптимизма упутила јасну поруку свима – НИКАДА СЕ НЕ ПРЕДАТИ!
Марија Комад, професор књижевности у ОШ „Дуле Караклајић“, мајка, супруга, „жена змај“, како је сада често називају њени суграђани, четири године борила се против тешке болести, злоћудног карцинома дојке и из те борбе изашла као победник.
Своју причу Марија је поделила са нашим читаоцима:
„Као већина жена, нисам била одговорна по питању одлазака на редовне контроле. Случајан одлазак на систематски преглед, преко школе, отвара моју Пандорину кутију, у децембру 2014. године.
Следи прва операција, додуше бенингна. У јуну, идуће године, на другој страни откривам неку квржицу за коју се, после биопсије, испоставља да је малигна. Наравно да сам доживела шок дијагнозе, али брзо сам „скупила своје редове“ и кренула са лечењем, верујући у себе и своје излечење. Ако болест схватите као опомену да нешто нисте добро радили у животу и да треба да се мењате, онда сте на добром путу. Болест никако не треба посматрати као физичко пропадање, седети и кукати над својом судбином. Ја сам схватила да морам да се мењам, да радим на себи, својој духовности. Одмах је много боље било мени, али и људима око мене, пре свега, мојим најближима.
Морам рећи да су прве четири хемиотерапије за мене биле стање најближе смрти. Хитна ми је долазила ујутру и увече и давали су ми инфузију како бих пребродила кризу. После тога следе хемиотерапије због којих сам морала да лежим у болници. Нећу претерати ако кажем да сам безброј дана провела у болници, јер ми је крвна слика била јако лоша. Без обзира на све, није ми тај период био толико страшан. Стекла сам много пријатеља са којима сам и дан данас у контакту. Мислим да су таква пријатељства, са људима који су у истом проблему, нешто што је за цео живот.
Сећам се, кад сам дошла на другу операцију, да смо се толико смејале да су људи прилазили и питали да ли могу да буду у нашем друштву. Никада нисам схватала људе који се препусте очају. Болест сам схватила као још један тежак изазов у свом животу који морам да решим, али и прилику да напредујем и да сазревам. Не могу рећи да није било тешких тренутака, знала бих да изађем са прегледа и да се, од страха и очаја, ничега не сећам. На моју велику срећу, ту је био мој муж који је моја највећа подршка. Није ми дозволио да посустанем и стално је говорио да ће јутро променити све. Тако је и било. Сване нови дан и почнем из почетка још јача и одлучнија.
После отпуштања из болнице, у јануару прошле године, уз констатацију да на мене не делује ниједна хемиотерапија, можда сам по први пут била озбиљније уздрмана, али ни тада нисам помишљала да могу умрети. Искрено, никада на то нисам помислила. У међувремену болест се проширила на другу дојку и на кожу и уследила је још једна операција. Ни тада предаје није било. Ја сам од почетка била спокојна јер сам знала да ме драги Бог чува. Показао ми је пут у пар наврата и схватила сам да је ипак одлучио да ме остави овде, поред моје деце. Говорили су ми да нисам свесна од које болести болујем, а ја сам одговарала да ни не желим да будем свесна. Ја сам имала одговорност и обавезу према својој деци, према себи, према људима који ме воле, да будем жива.
Преузела сам ствар у своје руке. Отишла сам у Беч и мислим да је то корак који је највише допринео мом излечењу. Тамо сазнајем за најсавременију циљану терапију за лечење рака дојке. Поред болести коју имам, настају проблеми и око финансија. Ја то, сама, нисам могла да изнесем. На наговор моје драге колегинице Ане Јовић, која је јако заслужна за овај лепи део моје животне приче, ја сам затражила помоћ од својих пријатеља. Нисам ни слутила да ће се то омасовити. Људи су ми писали да сам вратила душу Лазаревцу, да оволика солидарност није запамћена. Звали су ме људи и који ме не познају, нудили ми помоћ, школски другови са свих страна света слали су ми новац. Тај осећај не може да се опише речима. Ја сам ту позитивну енергију и подршку, чини ми се, могла да опипам… То је невероватан ветар у ллеђа. Схватила сам да има много добрих и хуманих људи. Сви моји пријатељи били су уз мене. Ношена њиховом енергијом и подршком, осећала сам да нисам сама у овој борби.
По први пут од почетка, болест је почела да се повлачи. Схватила сам да је комбинација званичне медицине, алтернативе, духовности, вере и оптимизма рецепт за овог „оклопног незваног госта“.
Најновији скенер је показао да болести нема, али нема ни опуштања. Стара шаманска изрека каже: „Болест напушта свог домаћина онда када га више не може препознати“. Треба радити на себи, мењати нека своја уверења којима робујемо, а добро нам не доносе. Променила сам свој поглед на живот, схватила да се нервирамо око небитних ствари. Тек кад ударите главом о зид, схватите то. Трудићу се да угодим себи што више, да се радујем животу и уживам у ситним стварима којима, можда, до сада нисам придавала значај.
Надам се да ћу у септембру почети да радим и неизмерно се радујем. Велика је срећа и привилегија радити у Основној школи „Дуле Караклајић“. Моје дивне колеге су ми биле највећа подршка, како материјална, тако и она друга, људска, хумана. Желела бих да се захвалим свим људима који су ми помогли. Не могу све набројати, потрајало би. Хвала што враћате веру у вредности које смо помало, не могу рећи заборавили, али сигурно запоставили.
За крај бих цитирала великог Николаја Велимировића: „Иако је човек минијатуран у овом неизмерном космосу, он је толико моћан да може својим делима космос мењати и преображавати“.
На редакцији Правих новина остало је само да Марији каже ХВАЛА.