Данас се од Лазаревца до Београда углавном путује аутобусима Ибарском магистралом, док су возови помало заборављени и препуштени прошлости. Старом, добром железницом многи су престали да се превозе, иако је превоз модернизован, а пруга се мало по мало сређује.
Почетком 20. века почела је интензивна изградња пруга у Србији, када су изграђене узане пруге међу којима је била и Младеновац – Аранђеловац – Лазаревац – Лајковац отворена 1904. године. Лазаревачка пруга имала је четири колосека. Први магацински колосек служио је за гарирање и вагање, други и трећи били су главни пролазни колосеци, а четврти је био маневарски. На прузи се веза успостављала уз помоћ индукторских телефона. На подручју Лазаревца станице су биле у Рудовцима, Барошевцу, Лазаревцу и Петки. Ова пруга за путнички саобраћај је укинута 1971. године, али је теретни саобраћај обављан све до 1982. године, углавном због потреба РБ „Колубара“. Пруга уског колосека Београд – Бар се укида 1975. године, железничари остају без посла, стара пруга је измештена, колосек је постао шири, уведена је електрификација возова, а станица у Лазаревцу је добила нову управну зграду.
Данас је на лазаревачкој железничкој станици запослено пет отправника возова, а дневно кроз њу прође само око стотинак путника. Најчешће се путује за Ужице и у правцу Београда. За разлику од некадашњих „парњача“, данас су возови електрични, нови, „штадлерови“, лепо опремљени, са климом, удобним седиштима и видео надзором. На жалост брзина возова је и даље најспорија у Европи. У правцу Црне Горе, са крајњим одредиштем у Бару путују стари, касични возови, који су прилагођени за дужа путовања, а до овог приморског града потребно је од осам до десет сати вожње. Међу примедбама путници најчешће истичу укидање путничке благајне у Лазаревцу, тако да они који путују до Бара у возу купују једну карту до Бијелог Поља, а онда другу карту коју плаћају у еврима.
Од Лазаревца до Београда карта је 224 динара, а станичне услуге се не плаћају. Цене су много повољније од аутобуског превоза, али ипак, у већини су они који сматрају да је линија 581 далеко поузданија. „Возови су ипак несигурнији од аутобуса. Једне године смо сатима стајали док није кренуо, због неког квара. Са аутобусима бар знаш на чему си. Ако не дође један или се поквари, стиже други“, прича пензионерка Мирјана Н.
Студенткиња Ана Радовановић каже да до Ваљева путује возом: „Задовољна сам комфором. Углавном је топло и уредно. У задње време се и сатница поштује, па нема кашњења“. Због лоше пруге на одређеним деоницама возови иду спорије, тако да константно мењају брзину која варира од 30 до 90 км на час.
Душица Милић каже да је задњи пут возом путовала пре осам година: „Претпостављам да се сада брже стиже, али мене увек пруга асоцира на она стара времена, када је све некако било спорије, живот, али и возови. Чула сам да су сада нешто сређивали, али ипак не бих да нагађам. Чак ни не познајем никога ко је скорије користио тај вид превоза“.
Путници који су навикли да путују возом и даље воле метални звук шина и удобност коју им пружају купеи, тако да их ништа не може одвратити од те авантуре.