Представа за децу „Дамојед“ којом је недавно отворен 30. Међународни фестивал хумора за децу привукла је интересовање најмлађих, а у улози редитеља и глумца се лазаревачкој публици још једном представио Александар Трмчић. Глумац „Пулс театра“ рођен је 1981. године у Бору, а глумом на позоришној сцени се почео бавити пре петнаест година, од када своју даровитост доказује публици широм Србије. Иза себе има велики број представа у којима се истакао као врстан глумац, али и пар оних у којима је показао да му ни тајне режије нису непознате.
Представа „Дамојед“ премијерно је приказана првог дана 30. Међународног фестивала хумора за децу. Одакле вам инспирација и колико је времена било потребно да се она реализује?
– Тако је! Представу смо премијерно одиграли на фестивалу као поклон представу свим ђацима првацима општине Лазаревац. Можда је то и највећа инспирација, рад за децу, која ме ево већ четврти пут у улози редитеља враћа на сцену ПУЛС театра. Сматрам да се добрим и квалитетним представама за децу изграђује и ствара наша будућа публика која одраста заједно са нама који смо на сцени. Бајке су одувек биле инспирација редитељима за позоришне представе за децу, али су свакако и инспирација за срећнији живот. Увек присутна борба добра и зла и срећан крај припрема децу за свет одраслих, те има едукативни значај. У овој бајци у стиху то би могло да има посебан ефекат на децу, с обзиром на то да се негативни лик упознавањем добра и правих људских вредности преображава и на сцени се види његов лични раст и развој. Он учи децу да увек и у свакоме постоји добро и да човек истичући то добро и радећи на себи може да загарантује задовољан и уопште срећан живот. Ова представа (пројекат) је финансирана од стране Секретаријата за културу града Београда на њиховом годишњем конкурсу, а аутори пројекта су Мирјана Трмчић и моја маленкост. Поједини елементи представе су сазревали више од годину дана, а сценска припрема саме представе је трајала нешто мање од два месеца.
У „Дамоједу“ сте били редитељ и глумац у улози витеза који покушава да спаси отету даму. Која од ове две улоге је била захтевнија?
– Свакако да је улога редитеља много захтевнија. Међутим, ово није био само редитељски, глумачки и сценографски задатак за мене. Целокупна представа је мој идејни пројекат. Mеђутим, представа је реализована уз помоћ запослених у ПУЛС театру, на шта сам веома поносан и много захвалан својим колегама из позоришта. Ово је доказ да се предани тимски рад и велико залагање свих чланова нашег позоришта исплатило. Аутор музике за представу „Дамојед“, по тексту Наташе Илић, је Душко Корлат, за графички дизајн и видео анимације заслужни су Невена Шурлан и Душко Корлат, a костимограф je Соња Которчевић. Што се мене тиче, као члана глумачког ансамбла који је учествовао у раду на представи, са редитељем ове представе за децу остварио сам, мало је рећи, дивну сарадњу. Хахаха…
На премијери представе присуствовали су ученици првог разреда основних школа. Какве су биле њихове реакције?
– Деца су била веома одушевљена представом. Реаговала су задивљено на свако појављивање новог лика, који у комбинацији са анимацијама и самом музиком кореспондирају са децом на нивоу данашњих цртаних и анимираних филмова у 3Д форми. Мени је као редитељу, али и глумцу, најважнија дечија реакција коју испољавају кроз игру у публици, интеракцији у правим моментима у представи са глумцима (ликовима), аплаузима и најважније, ДЕЧИЈИ ОСМЕХ.
Поред труда око занимљиве приче, лепих костима и уређене сцене, колико је тешко радити представе за најмлађе којима је често тешко одржати пажњу?
– Деца су захтевнија публика од нас одраслих. На глумцима и редитељу је тада већа одговорност, с обзиром на то да их треба на специфичан начин заинтересовати, привући им пажњу и одржати је. Посебним техникама (ликовношћу, бајковитошћу, лаким језичким изразима, хумором, музиком и сценским ефектима) успели смо да задовољимо основне принципе и да на креативан начин задовољимо дечију машту.
Које место је на вас оставило најјачи утисак приликом гостовања ван Лазаревца?
– Мислим да глумцу који стварно воли свој посао (читати: позив), свака позорница где год да се она налазила, није мерило утиска где је коју представу и у којој згради неког позоришта одиграо на гостовању или као гостујући глумац. Значајнији утисак за мене је сама радост игре у том тренутку, на неком месту са колегама и разним улогама које живимо у магичном сценском животу пред публиком.