Наши суграђани ретко кад одлуче да посете концерт или свирку где мора да се плати улаз. Пре неколико година концерт „Галије“ у Центру за културу није одржан због малог броја продатих карата, што је било изненађење, јер овај познати бенд има поп рок звук који је прилагођен свим генерацијама и скоро свачијем укусу. Такође нисмо чули „Дебелог прецједника“, нити „Канду, Коџу и Небојшу“, јер је фестивал „ФАБУЛА“ напрасно отказан. У оквиру „Дана младих”, летос је због невремена отказан и концерт на коме је био предвиђен наступ бенда „Мортал Комбат“ и „Артан Лили“.
Није истина да у Србији нема нових музичара и квалитетних бендова који негују нешто тврђи звук. Међутим, поставља се питање како они могу да привуку већу пажњу и живе од свог музичког рада, с обзиром на то да је већина младих заслепљена инстант хитовима са ружичасте телевизије. Приватни локали најчешће ангажују бендове који изводе обраде старих хитова и то је најближе рокенролу што можемо чути. Они са ауторском музиком немају готово никакве шансе.
Осврћући се на музичке трендове у граду Владимир Гарчевић, гитариста бенда „Claymorean“, наглашава да су током његовог одрастања фолк музику слушали старији људи који воле кафане на Ибарској магистрали, док је рок углавном био резервисан за младе. „Ситуација на рокенрол сцени у Лазаревцу увек је била, најблаже речено, компликована. Интересантно је запазити да је рок музика у овом граду, као и у остатку земље, свој зенит досегла током 90-их, када смо имали највише ауторских бендова – Haad, Corpus Delicti, Rain Dogs, Птица ругалица и др. Убрзо потом, добили смо читаве генерације адолесцената којима је основни вид забаве и опуштања био пропраћен звуцима турбо-фолка. Такво стање затичемо до данашњих дана“, износи своја запажања наш саговорник.
Било би одлично када би град имао да понуди и неко алтернативније место за излазак, али такви кафићи до сада су тешко опстајали. Члан бенда „Ућути Пас“, Владимир Милинковић, каже да су од прве свирке имали велику подршку својих суграђана, али и да је све питање понуде и потражње: „У питању је бизнис, јер ако нешто не доноси новац мора нестати. Држали кафану или кафић, у данашње време није лако. А пошто је рокенрол публика овде у великој мањини, нормало је да град не може да има много места за њих.“
Оно што наш град не може да понуди доступно је у Београду који пружа далеко разноврснији музички репертоар. Вероватно је да се ситуација на лазаревачкој рок сцени још дуго неће променити, а до тада ће појединци са највише ентузијазма тражити начине да мало тргну рударски град из музичке колотечине.
Рокенрол на маргини
Музиколог проф. др Жарко Цвејић за „Праве новине“ коментарише да је данас и даље раширено погрешно мишљење да је рокенрол 70-их и 80-их година био популарнији од турбофолка, јер се тада „рокенрол сцена развијала несразмерно сопственој популарности, куповној моћи и културним афинитетима тадашњег становништва Југославије, а захваљујући подршци коју је уживала од југословенске државе, из унутрашњих и спољно-политичких разлога“. Том процесу, по његовим речима, допринело је и полузванично усвајање турбофолка као наводно најаутентичније српске популарне музике, синергијом државне подршке и псеудо-либерализације медијског простора.
Сања Ђоковић