Држављанин Ирана Хамид Шаријат са својих 25 година напустио је родну груду и заједно са неколико другова 1986. године упутио се у тадашњу Југославију. Ратно стање које је захватило његову земљу, протести и револуције, биле су и више него довољан разлог да срећу потражи на мирнијем месту.
Говорећи о разлозима да напусти своју земљу и дође у СФРЈ, он је рекао: „Између Ирана и Ирака био је рат, а како бих могао да добијем пасош, морао сам да служим војску две године. Након тога, у Ирану се десила револуција и затворили су све факултете. Када је и то прошло, конкуренција за упис била је велика, а ја сам се у том тренутку већ удаљио од учења и нисам могао да се прилагодим, већ сам решио да студирам ван државе“. Иако Југославија није била његова једина опција и само је знао ко је маршал Тито, пресудило је то што за долазак на Балкан није била потребна виза, а додатно олакшава ситуацију сазнање да Београд није скуп и да може студирати.
Прохладног фебруара, са још три пријатеља креће до Истанбула, а након три дана дочекали су и први авионски лет за Београд. „Кад смо слетели, сачекао нас је пријатељ, како би нас довео до града. Наравно, ишли смо аутобусом, јер нисмо имали новац за такси. Стигли смо до Трга Славија, а чим смо изашли из аутобуса, прво што сам осетио био је мирис угља. Испрва нисам знао шта се осећа. Било је хладно и мрачно, а данашњи излози који сијају, тржни центри, ништа од тога тада није постојало“, каже Хамид. Са још једним момком одседа у изнајмљеној соби у Моравичкој улици, где их је дочекала пећ на угаљ. Угаљ би изгорео увече до 11 сати, када би наступила несносна хладноћа. Тада би, док газдарица спава, кришом позајмили мало угља, а како у почетку нису знали како да наложе, дим би испунио целу собу.
Желео је да упише Медицински факултет – смер стоматологија, а како није хтео да ризикује и полаже тест само у Београду, конкурисао је и у неколико градова Србијe, као и у Сарајеву. На пријемним испитима свуда пролази, али одлучује да остане у главном граду Југославије. На факултету упознаје своју тадашњу девојку, која је била из истог града у Ирану, одакле је и он. После две године одлучује да се ожени, али, како каже, то није била љубав, већ носталгија. Другу супругу, упознао је на крају студија и са њом је добио двоје деце – сина Александра и кћерку Мину.
Као једно од седморо деце, још као средњошколац радио је различите послове, а до данас их је променио преко двадесет: „Кад смо жена и ја завршили студије били смо подстанари. Месечно сам стан плаћао око 300 марака, а плата стоматолога који је радио у државним ординацијама била је око 200-250 марака, тако да се то није исплатило. Мој отац је дошао на идеју да отворим фирму и продајем персијске тепихе и то је у почетку кренуло добро. Жени сам отворио стоматолошку ординацију, тако да је и она добро зарађивала. Ускоро је настала економска криза, а бизнис да пропада“.
На предлог супруге 2002. године одлазе у Канаду. Како су обоје морали да нострификују дипломе, полажу неколико испита, а истовремено да раде, живот им је постао компликован, а стрпљења нису имали. После три и по године вратили су се назад у Србију. Радњу са теписима док су били у иностранству водио је један радник, али су због лоше продаје њу убрзо морали да затворе.
После годину дана без посла, на интернету је прочитао оглас у коме се траже преводиоци. Његова обавеза је била да, заједно са медицинском особљем, иде у парк поред Економском факултета у Београду и преводи њихов разговор са азилантима. После посете сину који је студирао у Канади и кратког рада као молер, посао је нашао у Центру за азиланте у Прешеву.
Временом је променио радно место и данас свакодневно путује из Београда, где ради као преводилац у Боговађи у Центру за азиланте, најчешће са децом која похађају основну школу. „Лакнуло ми је што сам побегао од проблема одраслих које сам затекао у Прешеву, док је са децом много лепше и лакше радити. Присуствујем сваки дан њиховим часовима, преводим им и она се уз мене осећају сигурније. Ипак, родитељи им причају да су овде привремено и да ће ићи на Запад, тако да немају мотивацију да уче. Школство у Ирану или Авганистану нема додирних тачака са овим у Србији. У Авганистану је још горе, јер су у проблему готово четири деценије. Многа деца ни не иду у школу, не знају добро чак ни свој језик“, објашњава Хамид. Он истиче да мигранти који крену у Европу имају нереална очекивања, траже правду и равноправност коју у својој земљи нису имали, а онда се разочарају када схвате да ствари нису идиличне.
Мирис угља пратио је Хамида Шаријата од његовог првог сусрета са Београдом, преко колубарских копова, до новог радног места у Боговађи. Добро је научио српски језик, прилагодио се нашем менталитету и настанио у Србији која је постала његова нова домовина.