Седамдесетогодишњи Живорад Кика Каменица на својој фарми у Ћелијама, између свега осталог, гаји и ове две врсте егзотичних птица. Након дуге радне каријере, коју је углавном градио у иностранству, овај пензионер је пре 8 година одлучио да фарму у свом родном селу обогати афричким и аустралијским птицама тркачицама. Једног јулског поподнева одлучили смо да 112. број Правих новина учинимо “егзотичним” посетом овом имању и да сазнамо нешто више о узгоју нојева, емуа, али и још неких, за ове просторе, ретких животиња.
.jpg)
Како сте уопште дошли на идеју да узгајате нојеве и емуе?
“Још као дете, јако сам волео птице и после школе сам неретко проводио време са кокошкама, пилићима, ћурићима, голубовима и то је сигурно оставило трага. Дуго година сам радио по разноразним земљама и када сам дошао у неке године када се ближила пензија, одлучио сам да овде у Ћелијама гајим егзотичне птице. Кренуо сам од паунова, голубова, патака, ћурака, лабудова, гусака, нилских гусака, украсних фазана па до нојева и емуа. Пресудна је била дакле, љубав према птицама из младости, али и љубав према животињама уопште”, почиње своју причу за наш лист популарни Кика.
Да ли је тешко обезбедити услове за узгој егзотичних птица попут нојева и емуа?
“Лично мислим да није тешко обезбедити услове за њихов узгој. Сам узгој није компликован јер нису у питању захтевне животиње. Нојеви и емуи пасу по цео дан и једу доста траве и детелине. Поред тога, дајемо им кукуруз, пшеницу, јечам, зоб, соју, а додајемо мало и коштаног брашна, премикса, као и хране за кучиће. Женкама нојева помало дајемо и концентрат за кокошке носиље”.
Како животиње које потичу са афричког и аустралијског континента подносе нашу климу?
“Оне се јако добро адаптирају. Зими нпр., напољу пада снег, а оне неће да уђу унутра већ чучну и одоздо се греју телом, док на њима буде по 10 центиметара снега које неће да стресу. У том положају знају остати по цео дан и тек када стане снег, устану, стресу снег са себе и настављају својим путем”.
Како се размножавају и ко лежи на јајима (женка или мужјак)?
“Женке нојева и емуа не леже на јајима већ их само снесу. Код емуа, мужјак лежи на јајима 52 дана и он уопште не устаје, чак ни да пије воду и да једе. Нојеви углавном неће да леже на јајима па кад их женка снесе, јаја иду у инкубатор”.
Колико вреди један одрастао ној, а колико ему?
“Одрастао ној вреди око 1000 евра, а ему између 500 и 600 евра. Мужјаци ноја могу да теже од 100 до 150 килограма. Нојево јаје кошта 50 евра, а јаје емуа 25-30 евра. Нојево јаје је тешко око 1,5 килограм и замењује отприлике 22-23 кокошја јајета, а притом је много хранљивије од кокошјег. Месо од нојева и емуа је веома квалитетно. Иако многи мисле да је то месо најсличније ћуретини, заправо је најсличније јунетини”.
Да ли је тачно да је сало од нојева и емуа јако лековито?
“Сало од нојева је фантастично, а од емуа је још боље. Добро је за бронхитис, за бронхијалну астму, за опструктивну болест плућа, генерално, за дисајне путеве сало од емуа је сјајно”.
Један Ваш ној нам је, практично, чим смо му се приближили приредио мали перформанс. Како сте га научили да “плеше”?
“Заиста лако. Кренуло је од тога да смо се поздрављали на тај начин што ме он кљуцне три пута за прст па сам онда ја мало кренуо да померам руке плешући у месту и Рођа је то почео да имитира. Ранијих година, дешавало се да радник који ми одржава имање, цепа дрва нпр., а ној дође и “украде” му качкет или цигарету, буквално из уста. И онда тако са пленом у кљуну отрчи и заплеше, шаљући на тај начин поруку ономе чију је ствар присвојио. Нојеви су, заправо, афричке балерине”.
Поред нојева и емуа, шта све имате на Вашој фарми?
“На имању од 2 хектара и 20 ари, отприлике, поред нојева и емуа, имамо украсне фазане, папагаје, јапанске препелице, кокошке, ћурке, морке, гуске, голубове, више врста патака, зечеве, овце, свиње, магарце, коња, бурске козе, псе, сијамске мачке, имамо и једног сибирског мачка, и веровали или не имали смо много више, скоро од сваке врсте. Имали смо 60-ак оваца, 50-ак коза, 6 коња, 6 магараца и идеја је била да проширимо производњу. Купио сам оближњу шуму овде, око хектар и 20 ари, план је био да ту држимо магарице, да направимо мини млекару и да производимо млеко и сир магарица. Међутим, неопходна су заиста велика улагања, а држава не жели да помогне, не жели да да неки подстицај, тако да смо од те идеје одустали и све што сада имамо је више за “нашу душу” и, наравно, да се наша деца и унуке хране квалитетно”.
Поменули сте да имате и бурске козе. Оне, као и нојеви, такође потичу са афричког континента, је л’ тако?
“Тако је. Бурске козе воде порекло из Јужне Африке и њих има јако мало. Ја сам пре 7 или 8 година ишао у Бугарску да купим две козе и јарца. Најбоље козје месо које постоји је месо од бурских коза. Купио сам био и алпино козе на Новосадском сајму. Једна алпино коза са педигреом је коштала 250 евра, али сам их, када смо одлучили да смањимо број животиња на нашој фарми, све продао за драстично мање новца”.
Осим узгоја толико врста животиња, бавите ли се још неком пољопривредном граном?
“До прошле године, обрађивали смо земљу, а ове године смо само сејали башту. Обрађивали смо између 6 и 8 хектара земље, сејали смо пшеницу, јечам, зоб и соју и када нам је поплава 2014. године однела све, више нисмо хтели да обрађујемо, а штета коју смо тада претрпели нам никад није надокнађена. Зато сада купујемо храну за животиње, али наравно, квалитетну, а имамо наше сено. Поред тога, бавим се и пчеларством. Сада имам 10 кошница, а прошле године смо од 5 кошница имали 105 килограма меда. Ипак, ове године приноси меда неће бити баш сјајни пошто је киша омлатила и багрем, и липу, али нама није ни битна количина већ да имамо чист и здрав мед. Производња ракије нам такође није страна. Имамо воћњак у коме узгајамо шљиве и јабуке, а дуње купујемо од комшије и правимо чисту домаћу ракију”.
А сад мало о Вама…
“Завршио сам средњу хемијско-технолошку школу у Лазаревцу. Након тога сам уписао Технолошки факултет у Београду, који никад нисам завршио, али сам се ипак у Београду фино снашао, нашао другаре, запослио се и већ после годину или две постао шеф. Убрзо сам отишао у Тиват и 5 година сам радио у Арсеналу, а након тога сам кренуо да радим по иностранству. Практично свуда сам био управник градње, а земље у којима сам радио су Чешка, Словачка, Источна Немачка, Кувајт, Ирак, Италија и Ангола. Сад живим у Београду, али викендом долазим у Ћелије. Пензионер сам, али радим и даље. Имам фабрику у којој производимо индустријске подове и кровне изолације, а имам и марину, односно велики брод ресторан на Сави”.
И како стижете све?
“За себе волим да кажем да свега имам осим памети јер не знам да уживам”.
Која би била Ваша порука, односно савет, младима који би волели да крену Вашим стопама и да створе и стекну нешто слично овоме што сте Ви направили?
“Веома је тешко допрети до младих и добар пример за то су моји синови. Прво њима не могу да пренесем тај ентузијазам за овако нешто и мислим да човек треба да се роди да би могао овако нешто да ради. У сваком случају, свако би требао да пред себе постави циљ и да ради на његовом остварењу. Тако сам ја радио у животу. Увек сам себи постављао циљеве и задатке, и извршавао их, а када нешто не бих урадио како треба, кажњавао бих самог себе. Дакле, рад, рад и само рад. Лично мислим да у селу може лепо да се живи, али мора доста да се ради и да се посао добро организује”, закључио је причу за наш лист, Живорад Кика Каменица.