Представио се као богати Американац из Сан Диега и да не жали да издвоји средства за било који вид уметничких и културних догађања у његовом етно селу. Прихватио сам, погледао видео линкове, проследио колегама сликарима и након општег одушевљења заказали термин за одржавање колоније у периоду 1.-7. августа. О свом трошку сам набавио сликарски материјал и одређеног дана допутовали, добили прелеп смештај, раскомотили се и почели да сликамо.
Истог дана су почеле нежељене радње и гестови од стране газде Раше. У собама у којима смо имали и ђакузи кадице и у тоалетима није било воде, сем у раним јутарњим сатима и трајало је и по 10 часова без капи воде. Врућине су биле несносне. Као организатор покушавао сам са газдом да нађем решење, али предочио је то као вишу силу. Нисам поверовао у то јер ме је један његов изманипулисани пријатељ и сарадник упозорио да је газда Раша велика шкртица и да му се не може веровати. Отишао сам у центар села Рудоваца и распитивао се зашто су тако дуге рестрикције на што ми је са чуђењем мештанин рекао да нема никаквих рестрикција. Отишао сам до газдиних штала где је држао коње и видео да се у то време док ми немамо воде тамо пуне корита, купају коњи и заливају баште и вртови. Ћутао сам и настојао да се некако сналазимо.
Другог дана почеле су муке са пићем у фрижидеру. Није било воде сем понека флашица ујутро, тако да смо се сами сналазили по самопослугама. Што се тиче хране следило је такође изненађење, прва три дана доручковали смо моче и прженице, ту и тамо и понеко јаје. Интервенисао сам и упозоравао да се сликари буне и да мене оптужују за његове пропусте. Послао сам га да донесе млека да бар можемо правити тесто и сл. Отишао је у село и донео једну литру млека.Тад ми је било све јасно. Он шкртари и штеди на свему и свачему. У селу није могао да нађе куварицу јер нико није хтео да ради за њега јер га у селу нико није волео па сам организовао да из Новог Сада доведемо куварицу. Још у самом почетку мејлом ме је молио да ли може та колонија да се одржи а да се не прави ручак. Нисам пристао на то и обрадовао се кад сам му јавио да доводимо куварицу са нама. Жена је донела чак и три замрзнуте патке па смо мало живнули уз добру супу и то је било једино ваљано што смо јели та прва три дана. Тог дана је обећао да ће сутрадан бити јагње на ражњу. Сви су поверовали и обрадовали се сем мене јер сам и овог пута очекивао изненађење. Четвртог дана освануо је ражањ и на њему јагње, али ни у 12 часова оно није стављено на ватру. Рачунао сам стићи ће бар за вечеру. Ни за вечеру га није било јер је баш тог дана наводно побегао радник који је требао то припремити. Стигло је то јагње тек следећег дана и то за вечеру. Поседали смо у трпезарију и на овалима угледали чудну мртву природи, све саме кошчуге са ту и тамо мало меса. Стигли су и музиканти баш они прави са вашара и дернека и шатора да нас забаве. Газда је сео са њима и веселио се за свој рачун. Сликари само са масним прстима изађоше и одоше гунђајући и на мене и на газду. Остао сам са једним колегом и гледао шта се дешава. Неке бабе из тог његовог веселог друштва пренесоше овале преостале мртве јагњеће природе и пореда пред веселу дружину. Ја одбраних нашу тацну коју смо решили да оглођемо. Спасих и бутељку вина и са гађењем остадосмо неко време да гледамо у тај фелинијевски скуп који ето увесељава сликаре и газду а сликара нигде.
Сутрадан сликари само што ме не линчују. Осуде са свих страна. Сликали смо и гунђали.Онда је пукла тиква између мене као организатора и газде.Ја нисам дозволио да се сликају његови коњи, краве, керови, зечеви и читава жиовотињска фарма већ оно што сликари желе, па чак и неформално сликарство, портрети. То није могао да ми опрости, јер сви ранији сликари који су овде сазивани сликали су оно што им је газда рекао. Из тог разлога ми није платио другу половину сликарског материјала као многа платна која сам ту на лицу места направио. Кад је видео да су након четвртог дана углавно сликари завршили своје обавезе а неки и преко тога, инсценирао је напад на све нас оптуживши нас на скупу на који нас је сазвао да смо му украли чекић од 250 долара. Одвео сам га у теретану где је тај чекић стајао и показао му. Тражио сам да се врати и свима извини што је претио и полицијом и истрагом, и да каже да није било крађе. Није то учинио. Мирно је са женом сишао и покупио све слике и однео у своје одаје. Тог преподнева је довео некакву новинарку да прави интервју са њом о свом селу. Довео је и глумца комичара из Радашинове серије да нас забавља, али га није сместио све до вечерњих сати као ни ту новинарку. Ја сам кључеве од моје собе дао том глумцу да се склони и одмори. Док смо се са газдом натезали на скупу у библиотеци глумац је након неколико сати устао и без поздрава отишао. Мене је оптужио да сам ја кив што је побегао јер је чуо како ја вичем и буним се због атмосвере која нам је сервирана.Ту ноћ око 1 сат преко његовим зидина упала су три дечака да му се свете.Умешао сам се и смирио их и питао за разлог. Објаснили су ми да су данима косили траву и детелину за његове коње, скупљали то и носили у рукама. Обећао им је 3.000 динара и кад су дечаци дошли по паре он им је предложио да уместо 3000 динара добију 6000 динара ако тачно одговоре на питање колико је 7 x 7.Један дечак је рекао 35 и он их је истерао јер нису дали тачан одговор.
Те четврте вечери дечаци су му срушили велики рекламни пано до улице. Био је очајан и дерао се на мене како сам ја крив и моји сликари који то нису приметили и спречили.Тог петог дана кад су већ двојица сликара напустили колонију газда нас је обавестио да је позвао министра културе РС да посети његову колонију подвлачећи дословно следеће: “Ако министар не дође у Рудовце онда нас министар као сликаре не поштује и ако вас не поштује он што бих вас поштовао ја”.Треба ли ту коментар. Поред низа других несхватљивих гестова наводим и следеће што сведочи о његовом односу према локалним властима. У почетку ми је детаљно мејловима писао о клановима полиције, судија, тужилаца и осталих који су се уротили против њега све именом и презименом. Неке сам и обавестио о тим мејловима.
Наредног дана колективно смо почели да се пакујемо и да бежимо. Људи су ми се обраћали за трошкове превоза, али одбио је и упућивао их на мене да им ја платим јер сам их ја и довео.Тако ни ја не добих ни за превоз, ни за сав рад и материјал који није плаћен. Некако сам у Лазаревцу уговорио изложбу и покушао да га обавежем да направи каталог за ту изложбу што је покушао да бојкотује јер изложба у Лазаревцу подразумева неке трошкове, а он се за сваки динар пекао на три ватре. Углавном разбежасмо се и на једвите јаде куварици даде трећину мањи хонорар од оног који сам уговорио. Три пута ме је терао да израчунам колико ће њему да плати супруга од једног сликара што је на пансиону о његовом трошку. Његов радник који је ту био тих дана и помагао слегао је раменима и причао ми невероватне ствари о том газди, али то се не тиче ове ликовне колоније. Углавном пре истека рока смо се разбежали, а ја сам се под стресом сам вратио у Нови Сад покушавајући да схватим где сам погрешио. Горко искуство и мучно сећање на једног Кир_Јању и мизантропа Рашу Станојловића из Рудоваца.
проф.др Здравко Малбаша