Неки су били опремљени транспарентима, а неки и пиштаљкама. Окупио се и један број старијих суграђана који су аплаузима поздрављали говоре младих. Протест није био политички, никаквих страначких обележја није било, нити помена било које партије или председничког кандидата. Млади кроз транспаренте и обраћања изражавали негодовање због резултата избора, који, како кажу нису били фер и једнака борба за све кандидате. На питање зашто су се данас окупили, добијали смо сличне одговоре које сумира сам назив протеста.
“Нисмо се окупили да пљујемо Вучића, већ да изразимо негодовање према целокупној власти у Србији. Сматрамо да су људима испрани мозгови и да им се мора променити свест, не само у Лазаревцу и Београду, већ у целој Србији. Треба почети од малих градова. Треба народу показати праву истину. Много је људи који имају приступ само новинама и телевизији, а телевизија и новине су његови. Ту нема истине. Они не виде шта је на интернету. Надам се да ће се масе људи на улици видети. Јуче је било 20 000 људи у Београду.”, рекао нам је Добрица.
Када је стигао мегафон, Петар, гимназијалац обратио се присутнима. “Данас смо се окупили да се боримо против диктатуре! Данас, млади када желе да се запосле прво се учлане у СНС, па тек онда оду на биро. Александар Вучић је током кампање имао по 15 минута времена у свим вестима, а сви остали кандидати се упакују заједно у два минута.” Петров говор прекинут је неколико пута усклицима и аплаузом.
“Дошли смо до тога да један просветни радник мора да ради као таксиста да би прехранио породицу. Свако од нас зна за неког ко је отишао негде у иностранство, да вози камион рецимо, а тај неко има факултетску диплому! Ми не желимо да бежимо одавде, желимо да останемо и да овде градимо своју будућност.”
Затим је мегафон узела Мила, такође ученица гимназије.
“Ми смо овде да бисмо почели однекле. Ја имам 18 година, не знам много о економији, не знам много о међународним односима, али шта знам? Знам да имам здрав разум и знам да приметим ствари у свом окружењу које нису у реду. Ми смо овде да не бисмо ћутали. Ја нећу да живим у држави у којој просветни радници имају мању плату од неких полуквалификованих радника у Колубари, част изузецима. Нећу да живим у држави у којој је министар могао да буде човек који једној новинарки каже да воли када су на коленима. Нећу да живим у држави из које млади одлазе. Нећу да живим у држави у којој се плаћају дипломе. Па што ја учим?! Зашто се ја школујем ако ће неко тамо да плати диплому?! Ми смо овде да бисмо створили државу у којој фризер може да буде фризер, у којој пекар може да буде пекар, у којој професор може да буде професор, уметник да буде уметник, научник да буде научник. И да се нико не плаши! Желимо да живимо у држави у којој наши родитељи не морају да брину сваког месеца да ли ће моћи да нам пруже све оно што желе да нам пруже.”
Скуп се затим прошетао до општине. Никаквих инцидената није било. Није било ни представника медија.
Протест се наставља и сутра на истом месту у исто време.