Ова дивља псећа насеља можете видети испод Треће месне заједнице, поред дечијег вртића у Дула Караклајића улици, испод „старе робне куће“ итд. Ова „насеља“ не само што загађују и руже наш град већ су узнемирујућа из више разлога. Осим тога, свакодневно у главној лазаревачкој улици можемо наићи на чопор паса.
Људи који ово раде, раде ово из добрих намера. Жао им је ових животиња о којима нико не брине. Можда је и разлог што желе да имају свог љубимца, али немају услова у својим становим или тамо где живе. Можда им је овако лакше, имају своје љубимце, а немају све оне обавезе које имају власници паса (чиповање, вакцинисање, одлазак до ветеринара и сл). Међутим нису свесни или не желе да знају какве су последице њихове бриге за ове животиње. Као што каже пословица „пут до лошег поплочан је добрим намерама“.
Ови пси без газде, без поводца, без свог дворишта, нахрањени и „удомљени“, а следећи своје нагоне, окупљени у чопоре( 2-3 и више паса) бране „своју територију“. Био сам, више пута, сведок напада ових паса на пролазнике. Ови напади у већини случајева завршавају се без неких већих последица, међутим нису увек безазлени, наиме био сам и сведок кад ови пси кидишу на децу предшколског узраста и познајем људе који су били угризени. Морам да кажем, да не бих био погрешно схваћен, да нису сви ови пси насилни, али …
Парадокс је и да имамо две врсте љубитеља паса и то: власнике паса који брину о својим псима и преузимају сву одговорност за своје псе ( хране их, чипују, воде их код ветеринара, шетају их и т.д.). У случају да исти пас неког нападне власник је одговоран. Други љуибитељи паса праве дивља псећа насеља за псе луталице, хране их , забављају се са њима, али за све остало немају никаку одговорност и не размишљају о последицама, јер то су пси који нису у њиховом власништву. Такође треба рећи да власници паса доживљавају непријатности кад шетају своје љубимце, јер често њихове љубимце нападају пси луталице.
Проблем „паса луталица“ би требало решити из више разлога и то:
– ова псећа насеља и дивље депоније руже и загађују нашу околину,
– невакцинисани пси могу да постану извор неке заразе,
– сам осећај да не можете да мирно прошетате неким деловима нашег града,
– напади ових паса могу да оставе трајне психичке и физичке последице на људе и децу
– и хранећи и штитећи ове псе они се размножавају и проблем се увећава – размножава.
Овај проблем је еколошки, хигијенски, санитарни и т.д. и морају га решавати надлежне структуре у нашој општини. Надам се да ће овај текст покренути надлежне на акцију, а наше суграђане да схвате да су права и обавезе повезане и да свако „добро дело“ проузрокује последице (лоше и добре).
Драган Ђурић