Премиjера позоришне представе ”Прах и пепео” копродукциjски проjекат Пулс Татара и позоришта из Ужица , биће одржана у Центру за културу Лазаревац, 14. децембра. Редитељ Бранко Поповић каже за Праве новине да су ретка позоришта код нас коjа су у стању да овакав jедан проjекат реализуjу у данашење време, те да очекуjе да ће ову представу публика заволети.
-Представа се реализуjе у сарадњи позоришта из Ужица и Лазаревца. Можете ли рећи нешто о сарадњи коjа траjе већ дуже време?
Сарадња два позоришта у Србиjи као што су Лазаревачко и Ужичко jе веома добра пракса и пример за друга позоришта. Наjпре због могућности да уложе много више средстава и боље опреме представу, затим, да направе бољу поделу, jер jе конкуренциjа већа и не на краjу, то jе прилика да се ухвате у коштац са захтевниjим проjектима коjи су већи изазов и за уметнике и за публику. То раде и већа позоришта, знам да београдска опера има добру сарадњу са Скопљем, СНП из Новог Сада jе некада тако сарађивало са Зрењанином и тд. С друге стране, немаштина нас jе такође удружила, средства коjа се даjу за културу у Србиjи су минорна, синдикати драмских уметника, филмских,а о музичким да и не говорим скоро да и не постоjе, те не могу ни да штите своjе запослене и изборе се за већа издваjања. С тим у вези jе и слаба међународна културна размена у коjоj, скоро да нас нема, не зову нас на велике светске фестивале, jезик нам се квари туђицама, комуникациjа jе веома лоша, нарочито код младих, све мање се чита, опада броj публике у музеjима, позориштима, галериjама и сви као да чекамо Годоа.
-jсториjска прича “Прах и пепео” заjедничка тема за оба ова града.
“Прах и пепео” jе драма о нама самима, о томе како ми данас видимо и доживљавамо Велики рат, Колубарску битку, борбу за слободу и слично. Ова драма има прецизних исторуjских чињеница али ниjе документарна, она jе, помало и провокативна, jер нам не дозвољава да се пред тако великим темама понашамо охоло, да заборављамо, нарочито да заборављамо обичног човека коjи jе изнео на своjим леђима и таj и многе друге ратове у нашоj трагичноj историjи у коjоj смо за свега неколико година остаjали без огромног броjа становника, ето, само у Првом светском рату смо изгубили jедну трећину. Ужице, Лазаревац и околина су поднели наjвеће ударце и остали су бастиони слободарства, не само у нашоj земљи, већ и у Ебвропи. Уосталом, Србиjу су тада браниле Прва, Друга, Трећа армиjа, Ужичка воjска и Одбрана Београда. О Другом светском рату, Кадињачи из 1941. да не причам, или о времену из 1999.године, то ни jедан народ у Европи ниjе доживео за тако кратко време. Утолико jе наша обавеза као уметника да о томе проговоримо,а државе да нас прати колико може. Сад, очигледно не може много или постоjе неки лобиjи коjи мисле да то ниjе важно, Представа jе и о њима и о нама али и о онима чиjе су кости похрањене у костурници у Лазаревцу и у костурницама широм земље.
Колико су представе коjе говоре о историjи тешке у смислу приказивања реалности оног времена из садашњости?
Бавити се историjом у театру ниjе ништа ново, то су радили грчки трагичари, то jе радио Шекспир, и позоришту jе то иманентно. Али позориште нема обавезу да само тумачи историjске догађаjе, то раде историчари, институти, факултети итд., позориште има за задатак да истражуjе, да поставља питања, да осуди, а некада и да се подсмехне историjи, све са циљем да представа буде, превашодно, уметнички доживљаj, jедно ново креативно виђење неког историjског догађаjа и нашег препознавања у њему, зарад, како су то Стари Грци говорили катарзе, некаквог духовног прочишћења. То jе, дакако, тежак и одговоран задатак али ми се надамо да ћемо бити достоjни своjе уметничке мисиjе.
Реч jе о jедноj прилично захтевноj представи за коjу немате баш много времена. Како теку припреме?
Представа jе веома захтевна, кренули смо од jедног драмског предлошка, обима око 160 страница густо куцаног материjала са много аутентичних докумената али и фикциjе коjу jе вешто исплео писац Спасоjе Миловановић, да бисмо уз jедан велики напор дошли до уобичаjене целовечерње драме, веома модерног израза и прилично интригантног садржаjа. Саме припреме, разговори и скупљање средстава траjали су више од jедне године, а реализациjа пар месеци и то jе наша уобичаjена пракса. jмамо довољно мотивисане ансамбле, па се надам да неће бити великих проблема. Ретка су позоришта код нас коjа су у стању да овакав jедан проjекат реализуjу у данашење време. Због тога ће он многима бити интересантан,а искрено се надам да ће га и публика прихватити на наjбољи начин, разумети све поруке коjе ова драма поседуjе и заволети као и ми коjи jе припремамо.