Добитник НjН-ове награде за 2014. годину Филип Давид говорио jе пред Лазаревчанима у уторак у сали библиотеке „Димитриjе Туцовић“ о своjоj књизи „Кућа сећања и заборава“ за коjу му jе уручена ова престижна награда.
Његова првобитна жеља да напише књигу о холокаусту, прерасла jе у жељу да пише о злу коjе jе присутно од настанка цивилизациjе.
„Схватио сам да jе писање о холокаусту посао за историчаре, за научнике, да прегледаjу архиве, а да сам jа писац коjи може да исприча приче о злу. Покушао сам да дам неку дефинициjу за таj феномен коjи jе свуда, па и овде код нас, увек присутан. Коначан резултат jе књига коjа приповеда о људским судбинама у мрачним временима и ту jесте обухваћено и мало холокауста. О томе нема много приповедача, мада се чини да их jе доста. Једини озбиљни писци коjи су о холокаусту писали у нашоj литератури су Александар Тишма, Данило Киш, коjи jе практично писао причу свог живота и Давид Албахари. Ја сам покушао да дам допринос тоj тематици.“
У борби добра и зла, за Филипа Давида побеђуjе добро, а између сећања и заборава, увек ће победити сећање. „Моj jунак jе у ситуациjи да бира између сећања и заборава. Он бира сећање, ма колико оно било фрустрираjуће, ма колико трагедиjе носи у себи, али без сећања не постоjи ни он, то jе део његовог идентитета – прича о онима коjи су му били наjдражи, а коjих више нема. У мом роману, зло не побеђуjе. То све зависи од човека, колико jе у стању да се одупре, а по jедноj jевреjскоj легенди, међу људима постоjе и праведници, насупрот злу. То су људи коjи су у мирним временима, анонимни, нико их не зна, а кад дођу мрачна времена, они су спремни себе да жртвуjу да би сачували све остале. То су ти праведници коjих има у свим временима, а било их jе и овде приликом распада Југославиjе. Ти праведници су заправо чували ову средину. Сетимо се Срђана Алексића коjи се жртвовао да би спасио свог друга Муслимана. Таквих људи увек има, нема их превише, али их има таман довољно да зло не победи.“