Први клуб који је тренирао био је Чукарички, а потом се преселио у српску Атину, Нови Сад, где је радио у КК Нови Сад, а потом у Војводину.
Добар рад у Војводини га препорчују за многе срспке клубове, али одлучује да се пресели на север Србије у Суботицу, где је са доста успеха водио Спартак. Искусни кошаркашки спортски радник Небојиша Човић га је преселио у ФМП који је од пре неколико година филијала Црвене Звезде.
Летос се преселио у Црвену Звезду где са пуно успеха води овај клуб. Пре четири године водио је селекцију Србије и на европском првенсту освојио бронзану медаљу.
„Потичем из фудбалске породице. Oтац Драган био је успешан играч, потом и тренер, а знам да је био добар и као председник фудбалског клуба Колубара, Борца, али и кошаркашког клуба. Сви су се надали да ћу кренути на фудбалски терен, али сам ја се определио да то буде кошаркашки терен.
Прве кораке сам учио код чика Тана и позив да будем део ове лепе кошаркашке приредбе сам радо прихватио и поред велике обевезе у Цревеној Звезди.
Тренерски позив је нешто што највише волим, али сам завршио факултет, јер је то била жеља родитеља.”
Нови Сад је био прекретница?
“Тачно, није лако се преселити из Београда, али сам увек спреман за изазове. Добар рад у КК Новом Саду су ме преселиле у Војводину, клуб у којем сам радио са Немањом Даниловићем, који је трагично настрадао у саобраћајној несрећи у којој сам и ја имао озбиљне повреде.
То је човек који има велике заслуге за мој напредак и увек ћу га памтити. У Суботици сам се осамосталио и када сам добио позив господина Човића да преузем ФМП то је био степеник више.“
У полуфиналу јадранске лиге сте елиминисали Партизан и следи сеоба у Звезду?
„Хронолошки је тако. Ја увек тежим више и Звездин позив се не одбија. Многи ме питају колико је стресно радити у великом клубу, а мој одговор је кратак: „Радим нешто што највише волим и не осећам стрес“.
Због обавеза мало времена проводите са најближима?
„Користим сваки слободан тренутак и доћем код родитеља, брата и наравно пријатеља и не забораваљам другове из детињства. Ту нађем и одмор, јер велики број утакмица и путовања су напор, како за мене тако и за играче.“
Ове године сте савладали Барселону, Реал?
„Ти клубови су великани у Европи и наравно да се победе над њима посебно памте, али ја никад не делим утакмице на велике и мале. Сваки меч има посебну драж и сваки меч је ново доказивање. Звезда је велики клуб и увек сам гладан победа“, речи су Душана Алимпијевића.
“Импулсиван, директан, културан и који нема проблем да изнесе своје мишљење. Одабрао је чиме ће се бавити с 22 године и то ради и дан-данас.
Вероватно је 7. март 2010. године датум који дели његов живот на два дела. Пре и после саобраћајне несреће код Лапова. Наиме, тог дана је као 24-годишњак изгубио два блиска пријатеља после удеса комбија који је враћао кошаркаше КК Нови Сад и камиона у који је комби ударио.
У том удесу су живот изгубили Немања Даниловић и Ненад Грозданић, а поред Алимпијевића још неколицина је задобила лакше и теже телесне повреде. Даниловић није био само тренер ком је Алимпијевић био асистент већ нешто много више. Био му је ментор. Али све је то нестало у шкрипи гума неких 45 минута иза поноћи.
Требало му је времена да све то превазиђе, да заборави ту борбу против најтежег противника у којој је на сву срећу победио – и успео је у томе. Иако му је живот био угрожен у том удесу. Наставио је да иде у смеру у ком је желео, опоравио се од свега, и постао је први тренер Војводине 2013. године, да би 2015. сео на клупу Спартака из Суботице.”- mozzartsport.com