Рођен почетком прошлог века, 18. фебруара 1926. године, од оца Будимира и Мајке Христине, Лајковчанин Светислав Петровић потиче из породице железничара, што је и предодредило његов животни пут. Преминуо је на Бадњи дан ове године, месец и по дана пре свог 96. рођендана.
“Мој отац се доселио из Јабучја у Лајковац и почео да ради на железници. Ја сам рођен у близини садашње општине у кући са три просторије. Мене је прихватила баба Мица, али већ 1927. године отац је купио плац, где је изградио кућу и ту су ми рођени брат и сестра”. – започиње своју животну причу један од најстаријих Лајковчана.
За своје најраније детињство деда Света каже да је проводио као и сва остала деца, највише су се играли кликера и жмурке.
“Отац је радио на железници као ложач, а мајка је била домаћица. Да би могли да ме ишколују, изнајмљивали су собе самцима. Ишао сам у школе у Селу Лајковац и у Лајковцу, а уписао сам и гимназију у Ваљеву, где ме је задесио и рат 1941. године у трећем разреду гимназије. Учило се тада много више него сад, имали смо и француски и немачки, а књиге смо добијали на услугу из Фонда из Сарајева, па када завршимо годину враћали смо их да користе и друга деца. На почетку рата мајка ми више није дала да идем у школу, па сам се 9. септембра 1942. године јавио на занат на железницу, као шегрт”.
Као млади шегрт тада је, како каже, провео све време на железници не приклањајући се ниједној страни, али са ослобађањем Лајковца почела је мобилизација, па је тако Светислав добио два позива, један од новоформиране Железничке бригаде, а други од 13. Пролетерске бригаде.
“Да би знали у коју ћу бригаду ићи, отац је морао да иде у команду да пита, на шта су му они рекли да останем у Железничкој бригади, али да ако се не одазовем, да знам која ће ме казна снаћи”. – тако је Светислав избегао суровост рата и остао на железничкој прузи.
“Сваки шегрт је био везан уговором на четири године. Међутим, тада је постојала потреба за радницима, па сам тако након три године отишао на Уб у еснаф да полажем испит и постанем калфа. Као калфа сам радио до поласка у војску 8. септембра 1946. године. Прве војничке дане сам провео као регрут у Тетову. Моја јединица је на пролеће учествовала на Дану параде у Београду, а три дана након повратка прекомандовали су ме у Скопље, где сам прво вече био на казни. Иако сам регрутован на три године, одслужио сам само 22 месеца и у Лајковац се вратио 10. новембра 1948. године”.
Да је железница његов други дом доказ је и то да су га, по повратку из војске, звали из Ложионице да почне да ради, овога пута као бравар. Недуго затим одлази у Земун, 3. априла 1949. године на курс за машиновођу на ком је провео шест месеци, а 17. марта 1950. године се први пут попео на локомотиву као машиновођа којом је управљао пуних 30 година, до одласка у пензију.
“Свој први радни дан памтим по томе што ми је исклизао вагон пун јабука између две ранжирне станице овде у Лајковцу, па ми је школски друг рекао: “Црни, ако будеш овако управљао, оде железница у пропаст”. Године 1968. сам се преквалификовао за моторни воз и прешао да радим у Београд- Био сам машиновођа Југословенске железнице и тада сам обишао све земље Југославије. Због тога што нисам био члан партије, ложач ми закити машину на Ђурђевдан, моју крсну славу, па ме по потреби службе пошању у Сарајево, а одатле у Црнетице где је била индустријска пруга и ту сам остао шест месеци по казни. Машиновође су имале четири месеца бенефиције, па сам све укупну имао радног стажа 40 година, 1 месец и 21 дан, а у пензију сам отишао 10. јула 1978. године”. одлично памти датуме времешни Лајковчанин.
У Лајковцу је постојало културно уметничко друштво “Ђида”, чији је Деда Света био члан.
“Спремали су се тада разни музички комади, а за случај да заборавимо текст, имали смо шаптача. Међутим, након одласка у војску, остало је мало чланова и више се томе нисам ни враћао. Пронашао сам други хоби, а то је пољопривреда, купио сам плац од 80 ари и ту сам гајио за своје потребе поврће и житарице”.
Своју супругу Олгу упознао је преко пријатеља који га је одвео на гледање девојке са родитељима у Липовицу. На обострано допадање заказали су виђање у Лајковцу, где су дошли њени родитељи и уговорили веридбу, јер је због посла Светислав морао у Црнетице. По повратку у Лајковац венчали су се и у браку добили два сина, Владана и Милана, који су му подарили четворо унучади и шесторо праунучади.
У својој десетој деценији и даље ослушкује звук шина, која га неретко сећају на давна времена. Здравље га добро служи, често шета, и даље чита без наочара, а памћење му није ослабило, па се сваког тренутка свог живота сећа са тачним датумом. На пензији дугој 43 године многи би му позавидели, а и даље је најсрећнији када чује звук шина.
Јелена Жујовић
Интервју са Светом из 2020. године погледајте на линку испод: