Старији мештани ће вам рећи- месна заједница. Па, сад, шта коме више значи. Лазаревац је град, рећи ће вам многи, али он је, заправо, општина, по свом статусу. Да је Лазаревац, овај који сада знамо, потекао из Шопића и захваљујући неколицини мудрих и далековидих људи, истина је која се тек у последњих неколико година обелоданила и широј јавности.
Но, како год да се место зове, ко год да га насељава, има нешто што се не мења, а то су кључна његова места, жиле куцавице сваког села. Село, јер је сваки град једном био село. На овај или онај начин. Некад је месна заједница у Дудовици, рецимо, према причама дека и бака из комшилука, била центар сеоских дешавања.
Деда Мића, староседелац, сећа се: „Јака је то задруга била у оно време. Доста је стоке имало у сваком селу. Радило се много- по цео дан, све док се посао не заврши. Понесеш од куће мало проје, сира, коју паприку… шта имаш, па у врсту. Није народ имао много, ал је био задовољан.“ Задруге више нема, али је Дудовица, нарочито међу старијим мештанима и даље задржала назив, варошица.
Друго кључно место је продавница или кафана. Зашто или? Па, онај који седи испред продавнице ( а увек, верујте, има неког ко седи) довољно је докон (читајте беспослен) да део свог времена проведе управо ту, седећи непосредно испред (па макар то било и на гајби пива) и промишљајући о смислу овог ил оног. Што је исти услов и да седнете у било коју кафану. То, наравно, поред чињенице да сте жедни и да вам је баш потребна чаша или флаша, што да не, неког окрепљујућег напитка, по сопственој вољи и жељи. Почетак конверзације не треба ни најмање да вас брине, довољно је само да прођете поред њега/њих. Чим вас дотични примети/е (временски интервал ће варирати од човека до човека, али и од количине испијеног алкохолног или може бити неког другог напитка), рећи ће вам се све што треба да знате, за кога год да питате, а и оно што не треба да знате или вас, може бити, не интересује. Заправо, врло често нећете ни бити свесни да вас не занима, све док вам то великодушно не открију.
Продавница или кафана, уопште, сматра се стожерима јавног мнења, те стога и неком врстом друштвеног филтера. Ако вас тамо (не) оцрне (јер, за добрим коњем прашина се диже), сматрајте да сте на добром путу. Све друго би већ постало упитно и то је одвајкада тако.
Дакле, у кафанама и продавницама циркулише читав један свет, наоко засебан и издвојен. Тај свет, попут сваког регулишућег тела, потпуно и предано врши своју пописно-аналитичку мисију. Пописну, јер ћете се, тек непосредно суочени са њиховим сплетом информација о сопственом животу и активностима, освестити у којој мери ни/сте испод тог „сеоског радара“, колико год вам се чинило супротно.
Последња у низу кључних места је црква. То што је последња, никако не умањује њен значај, напротив. Црква је, као и религизност, нашем народу веома битна. Уз саборну своју функцију, црква део своје улоге и значаја, проноси кроз фигуру свештеника или духовног родитеља. Они су одувек морали бити нераскидиво везани за своје стадо и будно морали мотрити на своју паству. Црква Св.Великомученика Георгија у Чибутковици сабира парохијане из три села: Чибутковице, Барзиловице и Дудовице. Свештеник Жељко Ивковић, парох чибутковачке цркве, каже о духовним оцима: „Како се нико не рађа као светац, тако се нико не рађа ни као духовни отац. То је нашем традиционално васпитаном народу јасно. Будући да не можете дати оно што сами не поседујете, сам духовни отац мора бити под трајним духовним вођством и назором некога ко је још мудрији и искуснији. Сврха и смисао није у командовању и послушности, већ у вођењу и следовању. Мора се имати на уму аксиом: „Ко се препусти сопственом духовном вођству, тај има будалу за духовног оца“. У уобичајеном парохијском животу, свештеник је аутоматски и исповедник и духовни отац свих својих парохијана.“ Он је ту и у радости, весељу, али и жалости: да пружи утеху и да подсети да нико на овом свету није сам, па ни у неком забаченом, брдовитом селу на Балкану. Ратне године брисале су део прошлости, оне писане. Потрага за историјском фактографијом може бити, стога, узалудна, у циљу да се открију сопствени корени. Међутим, битније од историјске фактографије су речи наших старих, деда и баба. Иако слабо образовани, испричали су и пренели оно што је битно, оно што је крв и што су корени; да се забележи родослов, да остане за наредна поколења. Знате ли ко чини Ваше стабло?
У крви нам је земља, у очима – земља. Чак и након смрти “биће нам пуна уста земље”.
Драгана Смиљанић