„Наjвећа конкуренциjа ми jе била наjбоља другарица. Али она jе била ђак генерациjе у основноj школи, тако да смо се поделили.“, почиње причу Милош Ђукнић, коjи jе пре неколико дана пред своjим друговима, професорима и свим суграђанима коjи су дошли испред библиотеке „Димитриjе Туцовић“ да гледаjу гимназиjску свечаност, држао говор као наjуспешниjи из своjе генерациjе. „Нисам имао велику трему, само нисам знао шта ћу са рукама.“, наставља кроз осмех.
Ниjе било тешко ускладити се са Милошем за оваj разговор. Спрема приjемни испит, али пола посла jе већ обавио. Он jе освоjио треће место на републичком такмичењу из биологиjе, што га аутоматски ослобађа полагања овог предмета. А за Медицински факултет коjи намерава да упише, остаjе му онда jош тест из хемиjе. По његовоj опуштености, рекло би се да jе спреман и за таj део.
„jшао сам на припреме на факултету, сада учим сваки дан по мало.“ Тако jе радио и читаво школовање. Милош тврди да ниjе потребно много одрицања за све петице у гимназиjи. „Само се треба добро организовати и имати вољу и амбициjу. Никад ми се ниjе десило да цео дан седим и учим. jмао сам срећу да будем део jако успешне генерациjе. Само у мом одељењу било jе 7 вуковаца. Вероватно смо и jедни друге подстицали.“
jако jе волео гимназиjу, нестрпљив jе да крене на факултет. „После четири године настаjе мало засићење. Остаће ми у наjлепшем сећању и друштво и професори, али jедва чекам да започне студентски живот.“
Наjвећи утицаj на њега имали су разредни старешина, професор хемиjе Славко Петровић и професор биологиjе Горан Јеремић. Њих jе издвоjио, али за све остале има само речи хвале. „Гимназиjа нема баш сjаjне услове за рад, али већина професора се труди максимално, колико могу, са средствима коjа имамо, да нам пренесу знање, а градиво приближе и учине занимљивиjим.“
Његов труд jе општина наградила лап топ компjутером и чеком на 15 000 динара, поред поклона коjе су добили сви вуковци. Од Градске управе града Београда добио jе позив на свечани приjем ученика генерациjе у свечаноj сали Старог двора.